Milica Began je šef agencije turističke agencije Nitravel iz Niša. Ona će sa svojim kolegama učestvovati 19. septembra na Niš Business Run. Podelila je sa nama svoju trkačku priču sa željom da inspiriše sve zaposlene koji još nisu počeli da treniraju.
Kako si počela da trčiš?
Pošto sam odrasla u Niškoj banji, podno Suve Planine, kretanje uzbrdo mi dođe skroz prirodno. Kada sam se zaposlila, a radim sa ljudima, trčanje pre posla i uveče uz brdo, do nekog od vrhova Suve Planine bilo mi je spas i rešenje br 1 za smirenje.
Zatim sam se udala, preselila, jedna trudnoća… druga trudnoća koju sam održavala i neželjenih čak 40 kilograma.
Pošto kilaža nije išla na dole, krenula sam jedne jeseni na CrossFit. Te upale mišića su mi promenile život! Sa prvim lepim vremenom, krenuli su treninzi napolju, sa obaveznim trčanjem. Tada sam videla da bez muke mogu da pređem 5km i da 5km i nije mnogo…
Prelomni trenuci?
Moj prvi pravi test bio je Sokolov put 2017. godine kada sam 15km prešla za 3h i 20’.
Za povratnika koji ima problem sa kilažom i autsajdera smatram da je to veliki uspeh. Uostalom, završila sam samo 10-20 min posle mnogih koji ove trke redovno posećuju. Ali isto toliko i pre nekih kojima je ovo bila ko zna koja Sky trka.
Od tada idem na sve na koje mogu da stignem! Zašto? Zato što je prelepo i zabavno i tamo sam upoznala fenomenalne ljude. U međuvremenu imam moj Niš i bedem. Svesna sam da sam autsajder, na postolje se nisam ni jednom popela (ni iz šale, zbog slikanja, jer se na postolje penje kada se to zasluži), ali imam finišerske medalje i trudim se da budem sve bolja koliko je to moguće u datom trenutku.
Šta ti je trčanje promenilo u životu?
Trčanje mi je promenilo sve. Jedan sat trčanja znači jedan sat manje za telefonom, računarom, sat vremena manje rasprave sa ljudima, za blejanje u prazno. Jedan sat trčanja meni znači mir i blaženstvo. Posle trčanja nikad nisam umorna, već nastavljam dalje sa svojom decom u nove aktivnosti.
Koliko su vaše kolege fizički aktivne?
Na poslu postoji neka minimalna sportska aktivnost. Po neki basket, muški sutnu i neku loptu, ali niko se ne rekreira više od minimalnog. Takva je situacija i kod većine kolega iz moje branše.
Jedna anegdota:
Imam koleginicu iz Beograda sa kojom se “znam” više od 10 godina. Čujemo se telefonom skoro svakodnevno, ali se nikada nismo videle – dok jedna drugoj glas nismo prepoznale negde u šumi na trci Sokolov put. Sada smo teme za razgovor proširile i van poslovnih zanimljivosti na patike, trke i trčanje.
Ja se nadam da će Nišu Business Run animirati ljude da se pridruže ako ne ove, onda iduće godine (kada vide naše fenomenalne fotke i koliko smo se dobro proveli, a svi znamo da hoćemo). A za trku se valja spremiti, a rekreativno trčanje je jeftino. Eto nama novih trkača!
Koja je tvoja poruka za ljude koji su neaktivni?
Sta bih poručila neaktivnim ljudima? Dve stvari:
1. aktivnost i priroda su najbolji lek za svaku boljku,
2. 5km zaista nije mnogo.