HomeAktuelnoBlogInfostud: Cilj, taktika i disciplina – kako na poslu, tako i na stazi

Infostud: Cilj, taktika i disciplina – kako na poslu, tako i na stazi

Sport kao deo korporativne kulture

Od 207 zaposlenih, koliko trenutno radi u subotičkoj internet kompaniji Infostud, više od 30 je istrčalo trku od 5kmpetnaestoro polumaraton, a među njima je i troje koji se mogu pohvaliti da su istrčali maratonsku trasu od 42 km. Osim toga, njih dvoje ima iza sebe dobre rezultate u ultramaratonskim i ekstremnim trkama.

 

Zašto toliko ljudi u Infostudu trči? 

Verovali ili ne, trčanje i posao imaju mnogo toga zajedničkog – iako se na prvi pogled to ne bi reklo. Možda upravo zato toliko mojih kolega u brzorastućoj digitalnoj industriji trči.

Iako volim da se bavim sportom, nikad nisam volela trčanje. Ranije nisam ni razmišljala o tome, jednostavno mi nije bilo privlačno. Vremenom sam došla i do zaključka zašto je tako.

Najpre, trčanje zahteva da budeš sam sa sobom i svojim mislima – dovoljno dugo da moraš biti spreman da sa sobom i porazgovaraš. Drugo, trčanje zahteva posebno mentalno stanje koje čoveka tera napred, kilometar po kilometar, ne dajući mu da odustane. Treće i najvažnije, trčanje stvarno moraš da voliš. Zaključila sam i mirno nastavila da ne volim ovaj sport.

A onda sam se zaposlila u Infostudu.

Kako da ne postanete radnik meseca? Radite prekovremeno!

 

U Infostudu je od preko 200 kolega, više od 30 njih istrčalo trku od pet kilometara, njih 15 polumaraton, a među njima je i troje maratonaca i dva ultramaratonca. Planinarenjem, biciklizmom ili nekim oblikom rekreativnog sporta bavi se više od polovine naše kompanije.

Analizirajući te brojke nametnulo se sledeće pitanje: da li je to slučajnost ili se, pak, stimulisanjem zaposlenih da se bave sportom kroz različite beneficije i događaje utiče i na njihovu aktivnost? Da li jedni druge motivišu da se pokrenu i pobede današnji relativno neaktivan način života koji nameće savremeno okruženje, ali i priroda posla?Odgovor je, zapravo, mešavina svega toga, ali uveliko prisutni burnout na poslu, to nepravedno merilo truda i posvećenosti – definitivno nije razlog. Jer, da bi u Infostudu, među mojim dragim Vojvođanima doživeo izgaranje na radnom mestu, zaista moraš imati jako kratak fitilj (iako sam ja u jednom trenutku bila blizu toga).

Još uvek se sećam situacije iz jedne zahtevne faze na poslu, kada me je moj mentor i šef gledao kako svakog dana kući nosim laptop i postajem sve umornija. Posle nekog vremena, pozvao me je na razgovor, na kome me, naravno, nije predložio za radnika meseca, već me je poslao na radionicu o efikasnosti. Tada mi je skrenuo pažnju na sledeću stvar: ako ne možeš da uradiš predviđeni posao u normalno radno vreme duži vremenski period, nešto ne radiš kako treba.

I bio je u pravu.

Merilo efektivnosti i efikasnosti ne sme i ne treba da bude količina vremena koju provodimo posvećeni poslu, već koliko je to vreme kvalitetno.

Cilj, taktika i disciplina – kako na poslu, tako i na stazi.

Ima tu i nečeg drugog, još jednog razloga zbog kog se toliko mojih kolega odlučilo za trčanje, iako nisu sportski tip. Većina ima nešto što nas izvlači iz zone komfora, kao da u svojoj glavi stalno imamo nekog izazivača iz jače kategorije u boks meču, i to ne samo u oblasti sporta.

Programer koji ne voli javni nastup? Prvi se javi za izjavu za TV.

Damica koja ne voli smeštaj u hostelu? Odluči da putuje upravo u takvom aranžmanu, da bi pobedila sebe.

To je, dakle, to. Ovi ljudi trče prvenstveno da bi pobedili sebe.

Kako se, onda, trči polumaraton? Korak po korak, kilometar po kilometar. Na sedmom se pitaju šta im je to trebalo, ali nastavljaju. Na šesnaestom ne osećaju noge i žele da odustanu, ali prave taktiku preživljavanja i na kraju prolaze cilj. Onda sledeći put gledaju na sat, žele bolje vreme – daju sve od sebe. Posle toga im je želja da istrče maraton i postave sebi i taj cilj. I onda vredno rade da bi ga ostvarili.

Nema bega od previše stresa, samo postavljanje cilja, pametne taktike i disciplinovan rad, stalno izazivanje sebe i snaga volje. I da, trče zato što vole. Eto, to sam naučila od naših trkača.

Da li je to slučajnost, ili se ipak stimulisanje zaposlenih da se bave sportom odražava i na njihovu aktivnost? I da li jedni druge motivišu da se pokrenu i pobede današnji relativno neaktivan način života, koji nameće savremeno okruženje, ali i priroda posla, pitali smo Dušicu Vilov, koordinatorku korporativnog razvoja i jednu od troje zaposlenih u Infostud grupi koji su istrčali maraton. 

 „Sigurno da se osobine koje se izražavaju kroz sport – pobediti sebe, izaći iz zone komfora i uraditi nešto više, prenose se i na poslovni život. Lično, osim što volim da trčim, to mi daje i mogućnost da razbistrim glavu ili da se fokusiram na neki problem. Sama činjenica da sam istrčala maraton mi govori da mogu da postignem uvek više, jer sam krenula od 5 km i stigla do 42km.

Često nismo ni svesni koliko možemo, samo treba da se fokusiramo i imamo neki cilj ispred sebe. Kompanijski motiv je da je zdrav i srećan zaposleni i motivisan zaposleni, i na neki način Infostud davanjem beneficija koje stimulišu bavljenje sportom pravi kontratežu jednom statičnom načinu života u koji možemo lako da skliznemo.“

 

Autor teksta: Nevena Savić, sektor korporativnih komunikacija Infostud-a